| |
Anamneza
Prvi korak pri postavljanju dijagnoze je uzimanje anamneze
(podaci koje sama osoba, njegovi najbliži, ili očevici daju lekaru).
“Anamenza je pola dijagnoze” je izraz koji lekari stalno imaju na
umu i odnosi se upravo na precizno i detaljno prikupljanje ovih
podataka. U slučaju epilepsije anamneza je i više od pola dijagnoze.
Nekada su precizni podaci koje dajete lekaru dovoljni da se posumnja
da se radi o epilepsiji i da se dalje ispitivanje usmeri u
odgovarajućem pravcu. Zato uvek treba biti spreman da se detaljno
opiše sam napad i što preciznije odgovori na sva pitanja koje lekar
postavlja.
Kada dođete do lekara, obično je napad prošao, ne postoje drugi
znaci koji se mogu otkriti pregledom, te je značaj anamneze
presudan. Lekari obično postavljaju seriju pitanja koja se odnose na
sam događaj (napad, krizu svesti).
Tada je potrebno da detaljno opišete sam napad. I tu odmah nastaje
prvi problem. Često osoba koja doživi napad izgubi svest na samom
početku napada i po dolasku k svesti, kad napad prođe, ne seća se
ničega. U tom slučaju, opise daje neko ko je video napad. Zbog
preciznih odgovora, najbolje je da sam očevidac bude prisutan pri
uzimanju anamneze, da može “iz prve ruke” da opiše sve detalje koje
lekar traži.
Pitanja koja se obično postavljaju a tiču se samog napada mogu da se
odnose na:
- Postojanje prodroma (neobičnosti koje prethode napadu,
satima ili danima)
- Okolnosti u kojima se napad dogodio (budnost-spavanje, na
javnom mestu, u opasnoj situaciji…)
- Najave napada (aure),
- Početak napada,
- Dinamika napada (sled događaja koji se dešavaju u toku samog
napada)
• stanje svesti,
• izgled pogleda (oči otvorene, pogled u prazno, “okrenut”
pogled, kapci čvrsto stegnuti…)
• način disanja (zastoj u disanju, otežano disanje, “krkljanje”,
normalno disanje..)
• završetak i oporavak (postepen, produžen, sa pospanošću ili
nemirom, brz, gotovo trenutan)
- Postojanje drugih karakteristika, kao što su trzajevi ili
grčevi mišića, ukočenost vilica, pojave pljuvačke ili “pene” na
usnama, sa ili bez primesa krvi, postojanje ugriza jezika usne
ili obraza, da li je bilo popuštanja sfinktera.
Naravno, tu su i pitanja koja se ne odnose direktno na sam
napad, ali svakako imaju značaja pri postavljanju dijagnoze.
- Postojanje provokacije napada. Postoji li išta u skorijoj
prošlosti što je moglo da dovede do epileptičkog napada. Obično
se insistira na nekoliko najčešćih provokativnih momenata, a to
su: neredovno uzimanje lekova koji su ranije već određeni;
uzimanje nekih psihoaktivnih supstanci, koje nisu prepisane od
strane lekara; uzimanje većih količina alkohola; nedovoljno
spavanja; psihički i fizički premor. Za određene, osetljive
osobe koje imaju specijalne vrste epilepsije, mogu postojati i
specifični “okidači”. Među njima su najčešći: treperava svetlost
(fenomen stroboskopa, koji se često koristi u disko klubovima),
ali i kupanje toplom vodom, čitanje, iznenađenje itd.
- Druge, aktuelne bolesti (febrilnost, tj povišena telesna
temperatura bilo kog razloga, postojanje crevnih infekcija tj.
proliva, visokog krvnog pritiska i drugih srčanih smetnji,
šećerne bolesti itd. )
- Lična anamneza (odnosi se na sve ranije bolesti i stanja koje
je posmatrana osoba imala). Nekada ovi podaci moraju da idu u
detalje i u daleku prošlost, nekada da obuhvati i samo rođenje.
Ovde se posebno insistira na postojanju povreda glave,
infektivne bolesti mozga i moždanih opni, postojanje febrilnih
konvulzija u detinjstvu itd.
- Porodična anamneza (odnosi se na postojanje sličnih stanja u
bližoj i daljoj
porodici). Ovi podaci su od značaja za procenu
uticaja genetskih faktora na pojavu epilepsije.
Pregled
Drugi korak pri postavljanju dijagnoze čini pregled. Ovde se
podrazumeva opšti fizikalni pregled, i posebni, neurološki pregled.
Opšti pregled podrazumeva procenu opšteg stanja zdravlja i svodi se
na traganje za nekim prikrivenim znacima prateće bolesti. Neurološki
pregled ima svoje specifičnosti, i takođe traga za postojanjem
eventualnih nenormalnosti nervnog sistema. Kod većine idiopatskih
epilepsija neurološki nalaz je normalan, a kod nekih simptomatskih
epilepsija otkrivaju se znaci nenormalnosti nervnog sistema koji
mogu ukazivati na uzrok same epilepsije.
EEG
EEG je skraćenica koja se odnosi na elektoencefalograf, aparat koji
snima spontanu električnu aktivnost mozga. Elektroencefalogram je
snimak dobijen ovakvom procedurom. Snimak može biti na papiru (kod
starijih aparata) ili na ekranu monitora. Priprema za snimanje
podrazumeva čistu kosu bez kozmetičkih preparata (bez gela ili laka
za kosu). Stavljanje elektroda na kožu glave je od izuzetne
važnosti, jer je potrebno da električni otpor bude što manji, pa se
elektrode kvase običnim rastvorom soli. Nekada su sve elektrode
ugrađene u elastičnu kapu, što olakšava postavljanje, i tada se
umesto rastvora soli, elektrode oblažu specijalnim gelom, koji je po
izgledu sličan običnom gelu za kosu.
Pošto se uz pomoć snažnih pojačivača signala registruje spontana
moždana aktivnost, tokom EEG snimanja nema nikakvog zračenja,
procedura je bezbolna i potpuno bezopasna. Može se primenjivati i
kod osetljivih pacijenata kao što su mala deca i trudnice. Takođe se
može ponavljati koliko god puta je to potrebno, ili se može obaviti
produžena registracija (holter EEG) ili čak monitoring (u
specijalnim ustanovama, neprekidno EEG snimanje i po više dana).
U toku snimanja je potrebna saradnja pacijenta, što je nekada teško
izvodljivo kad su mala deca u pitanju. Tada je bolje snimanje
uraditi u spavanju, kada se uz pripreme, neposredno po stavljanju
elektroda dete uspava. U toku standardnog snimanja, obično se
zahteva od pacijenata jednostavne radnje, kao što je otvaranje i
zatvaranje očiju, ili duboko disanje od nekoliko minuta. Ovo se radi
jer se u ovakvim trenucima neki oblici epilepsije jasnije vide na
snimku. Takođe se koristi i stroboskop, tj lampa sa treperavom
svetlošću. Sama procedura snimanja obično traje 20 do 30 minuta.
Potrebno je naglasiti da EEG daje informaciju o moždanoj aktivnosti
samo u toku snimanja. Samo ako se vide talasi koji su tipični za
epilepsiju, EEG je od značaja za dijagnozu. “Negativan” EEG nalaz
nikako ne isključuje postojanje epilepsije, već ukazuje samo da nije
bilo znakova epilepsije za vreme snimanja.
Ostala Ispitivanja (CT I NMR…)
Mnoga druga ispitivanja mogu da obezbede neophodne informacije za
postavljanje dijagnoze, ali ni jedno od njih ne može da bude
presudna niti je konačna.
Analize krvi i mokraće, EKG, pregled očnog lekara i lekara drugih
specijalnosti obezbeđuju dodatne podatke o zdravlju, ali ni jedan od
ovih pregleda ne daje konačnu dijagnozu epilepsije, niti je može
isključiti.
Kompjuterizovana tomografija (CT, Skener) i Magnetna nuklearna
rezonanca (NMR) mozga mogu da pokažu strukturu mozga i da otkriju
morfološke promene (urođene malformacije mozga , tumor, šlog) ako
one postoje. Sve idiopatske i neke simptomatske epilepsije imaju
normalne nalaze na CT-u i NMR-u.
Postavljanje dijagnoze epilepsije je komplikovana procedura, i
nekada je potrebno dosta vremena i strpljenja. Nekada se konačna
dijagnoza postavlja vremenom, na osnovu toka bolesti, tj. na osnovu
pojavljivanja eventualnih ponovnih napada. Nekada je reakcija na
specifični lek od presudnog značaja za postavljanje dijagnoze. U
svakom slučaju, budite strpljivi i imajte poverenja u vašeg lekara. |
|
|
|
