Dečji kutak

Šta je epilepsija? Mogu li moji drugovi da je dobiju od mene? Zašto imam napade? Ima mnogo pitanja na koja bi želeo da znaš odgovore. Svrati ovde, u Dečji kutak i naučićeš mnogo o epilepsiji, šta se dešava u tvom mozgu i kako možeš da živiš sasvim normalno.

Ovde sam početnik

Kad prvi put čuješ da imaš epilepsiju, verovatno se osećaš uplašeno i uznemireno. Možda te brine uzimanje lekova, ili kako će reagovati tvoji drugovi. Ili te plaši mogućnost da ti zabrane da radiš stvari koje voliš. Verovatno ne razumeš sve što ti doktor ili roditelji kažu, ili ti je previše "bedak" da ih o tome pitaš.
Pokušaj da se obavestiš o epilepsiji što više možeš jer ćeš na taj način da stekneš veće samopouzdanje, i brže ćeš se vratiti normalnom životu. Ako kažeš svojim drugarima o epilepsiji, onda oni neće biti prestrašeni i znaće tačno šta treba da rade ako dobiješ napad.

Šta je epilepsija?

Epilepsija je naziv koji doktori daju kada neka osoba doživi epileptični napad. U stvari, epilepsija važi samo za one koji su imali bar dva napada. Jedan napad, ma kako ličio na epileptični, još uvek nije epilepsija. Kod koga se dese dva napada, obično ih kasnije bude još, te je potrebno da uzima lekove, koji će napade držati pod kontrolom.
Bez obzira što lekari ne znaju uvek za pravi razlog pojave epilepsije, sigurno se zna da se epilepsija ne može preneti na druga ili drugaricu.

Epileptički napad

Epileptički napad kreće iz mozga, i predstavlja preteranu električnu aktivnost moždanih ćelija. Nešto kao električna oluja u glavi. I ono što je najvažnije, kao svaka oluja, uvek prođe.
Napad obično traje kratko, i zna da bude neobičan. Nisu svi napadi isti, i zato se kaže da postoje različite vrste epilepsija. Nekada se napad najavi na neki način, i pošto se obično uvek najavi na isti način, naučićeš da ga prepoznaš i pre no što napad krene. Nekada napadi počinju bez najave, i mogu te iznenaditi. Zato moraš da slušaš savete roditelja i doktora i izbegavaš sve situacije gde ovakvo iznenađenje može da bude opasno.
Napad je uvek strašniji za posmatrače, i one koji ne znaju o čemu se radi, nego za onog ko doživljava napad. Zato drugovi, nastavnici, rođaci i komšije koji prvi put vide napad mogu biti jako uplašeni. Ali za to ima leka, postoji čarobna rečenica koja uvek pomaže. I videćeš kako svi oko tebe odjednom postaju veseliji, nasmejani. Znači, kad napad prođe i kad vidiš uplašena lica oko sebe, čim budeš u stanju da kažeš izgovori čarobnu rečenicu. Ona glasi: "Ovo je samo napad, uskoro ću biti sasvim dobro".

Prva pomoć kod epileptičnog napada (za decu)

Evo uputstva za tebe i tvoje drugove šta treba uraditi kada neko u blizini dobije epileptični napad.

1. Ne treba se plašiti, mora se ostati hladnokrvan i sačekati nekoliko minuta da napad prođe.
2. Ne treba obuzdavati osobu koja ima napad na bilo koji način
3. Treba pozvati nekog odraslog i reći mu da je to napad
4. Ukoliko nema nikog od odraslih, treba pozvati hitnu pomoć (94)
5. Treba ukloniti oštre i opasne predmete iz blizine.
6. Ništa se ne sme stavljati u usta, nikakvi predmeti niti prsti.
7. Ukoliko je moguće, treba meriti vreme koliko napad traje. Koliko je bilo potrebno da podrhtavanje prestane i još koliko da se osoba probudi
8. Ukoliko je osoba koja ima napad na patosu ili zemlji, pokušati da se okrene na stranu, ako nije previše teška.
9. Kad osoba koja je imala napad počne da se budi, mirnim glasom joj treba reći šta se desilo.
10. Potrebno je ostati pored osobe koja je imala napad dok ne dođe neko od odraslih ili dok ne stigne hitna pomoć.

Da li sam drugačiji?

Deca sa epilepsijom nisu glupa, čudna ili opasna, niti su "smešna". Sa epilepsijom možeš da radiš skoro sve što i tvoji vršnjaci, kao što je igranje fudbala, košarke, vožnja bicikle. Naravno, potrebno je da se o svakoj aktivnosti ili sportu za koji si zainteresovan prvo savetuješ sa tvojim doktorom. Za neke aktivnosti ćeš dobiti specijalne zahteve koje treba poštovati.
Ako imaš epilepsiju, gledaj da to tvoji drugari znaju, da se ne plaše i da znaju šta da rade ako slučajno dobiješ napad. Što više znaju, to će se manje plašiti. Možeš im reći da pogledaju ovaj sajt, i da prouče prvu pomoć kod napada. I ne zaboravi da im pomeneš koji su sve slavni ljudi imali epilepsiju. Uputi ih na stranice o slavnim ljudima sa epilepsijom. Ukoliko i sam misliš da postaneš slavan, ne dozvoli da ti epilepsija stane na put.

Srđanova priča

Ovo je priča o desetogodišnjem dečaku Srđanu koji ima epilepsiju. On živi u gradu i ide u 4 razred. Srđan, kao i svi ostali dečaci njegovog uzrasta, ponekada bude nestašan, i voli da se igra s drugovima. Povremeno ima napade i ova priča je o tome, kako je naučio više o epilepsiji, kako ga je njegov lekar pregledao i odredio lečenje i kako su njegovi roditelji u svemu pomogli.
Srđanov mozak povremeno ne radi sasvim dobro, tako da je doživeo napad, pa ga je njegova mama odvela lekaru. Posle pregleda i potrebnih ispitivanja, školski lekar je Srđana uputio drugom lekaru koji se dobro razume u rad mozga i nervnog sistema. Mama je zakazala pregled, i kada je taj dan došao, zajedno sa roditeljima Srđan je otišli u bolnicu. Tamo je bilo dosta ljudi i druge dece, i trebalo je malo pričekati da se dođe na red. Doktor je postavljao mnoga pitanja, odgovarali su i mama i tata i Srđan. Zatim ga je doktor pregledao na malo drugačiji način nego što to rade školski lekari pri sistematskom pregledu. Srđanu je sve to bilo jako smešno, i jednom ili dva puta nije mogao da se uzdrži već se glasno nasmejao. Doktor se nije ljutio, već je i njemu to bilo simpatično.
Srđan se iznenadio kada je saznao da svačiji mozak neprekidno stvara malu električnu struju, čak i kada ta osoba spava. Još je zvučalo neverovatnije da se ta struja može izmeriti aparatom koji se zove EEG. Doktori na osnovu merenja elektriciteta mozga mogu da preduzmu lečenje, ukoliko se vidi da mozak ne radi sasvim dobro. Ovakvo snimanje može da pokaže i koji deo mozga pravi smetnje. I struje njegovog mozga su bile snimljene EEG aparatom. U početku se Srđan malo plašio snimanja, jer nije tačno znao šta ga čeka. Ali sve je proteklo u redu. Medicinska sestra mu je pomogla da se opusti i udobno smetni u stolicu i potom mu je na glavu stavila elastičnu kapu (kao što su kape za plivanje) sa puno malih žičica. Zatim je tražila od Srđana da se još više opusti i zatvori oči. Nekoliko puta ga je pozivala da pogleda i ponovo žmuri, pa zatim da diše duboko i na kraju je lampica treperela neko vreme, baš kao u disku. Celo snimanje je bilo prijatno i nije bolelo ni malo. Kada je sve bilo gotovo, doktor je pogledao snimak na ekranu kompjutera, a Srđan je malo gvirio preko doktorovog ramena i video puno različitih vrlo krivudavih linija po celom ekranu. Doktor je postavio još neka pitanja roditeljima i na osnovu odgovora i EEG snimka potvrdio da Srđan ima epilepsiju. Zatim je napisao izveštaj i predložio lek koji će Srđan redovno da uzima. Objasnio je Srđanovim roditeljima o kojoj vrsti epilepsije je reč i kako se treba ponašati.
Srđan voli da se igra sa drugarima. On je dobar u mnogim stvarima. .. Njegov tata ga je naučio da pliva, ali kad god ga odvede na bazen uvek obavesti trenera da obrati pažnju i stalno ima Srđana na oku. Nikada na kupanje ne ide sam, za svaki slučaj, da nešto ne pođe naopako dok je u vodi. Doktor je rekao Srđanu da inače može da radi skoro sve što rade i druga deca, ali da ne vozi biciklu gde je saobraćajna gužva i da se ne pentra po drveću ili bilo gde drugde, odakle može pasti. Srđan je bio razočaran, ali je u sebi znao da je doktor u pravu, a i sam je želeo da bude siguran. I ono što je najvažnije, na čemu je doktor najviše insistirao, je to da redovno uzima lekove. Rečeno mu je da mora da napravi dodatan napor i da nikada ne zaboravi da uzme lek, jer ako preskoči jednu dozu može se desiti da dobije napad.
Srđan ima mnogo prijatelja i njegova mama je mislila da je dobro da svi oni znaju šta da urade ako Srđan dobije napad. Napisala je nekoliko jednostavnih pravila za njegove drugove. Takođe je napomenula da može da se desi da dobije i drugi napad, pre nego što se oporavi od prvog, što se može desiti naročito ako zaboravi da uzme lek. Ako se to desi Srđan mora da ide u bolnicu, da bi doktor i sestre mogli da brinu o njemu.
Srđanovi roditelji su bili i u njegovoj školi i razgovarali sa učiteljicom i direktorom. Objasnili su sve šta se dešavalo i o čemu se radi. Saznali su od direktora da u školi ima i druge dece sa epilepsijom koja su sasvim dobro, i da se svi nadaju da će tako biti i sa Srđanom.
Epilepsija nije ništa novo niti neobično. Istorija nam priča o mnogim velikim ljudima koji su imali epilepsiju. Srđan je zaključio da to što ima epilepsiju ga čini članom vrlo specijalne grupe poznatih ljudi.